Iz ugla jedne Beogradjanke

O Bogu i ljudima

Popodne uz kaficu i žamor ljudi u kafiću zagledam se tako kroz sebe i izlog i gledam reku ljudi koja žuri i mislim o Bogu i ljudima.
Mislim, skoro je nemoguće čoveku u toj gužvi od života, u tom staccato ritmu svakodnevice, da osluškuje Boga u sebi Kako da ga čuje u galami svojih misli i tudjih potreba i želja, kako da smiri srce i pamet ..i da mu se tiho moli.

Ali, ne samo da se retko i slabo molimo, nego se mi i često i čudimo kako to da nam molitva i nije uslišena. Kao da samo treba da prinesemo molitvu da bi Bog bio obavezan da na nju odgovori.
U stvari, ako pažljivije ispitamo svoje molitve i svoje potrebe, videćemo da se često i ne molimo za ono što nam je neophodno, nego za ono što nam je čak i nepotrebno ili suvišno.
Lakoća kojom odustajemo od svoje molitve, kada nismo uslišeni, pokazuje da, čak i kad se molimo za nešto bez čega ne želimo živeti, nemamo ni strpljenja ni upornosti  da u toj želji, molitvi istrajemo.

Ovde ću i dodati priču koje se često setim. O molitvi jednog monaha. Možda će i tebi čitaoče pomoći da skupiš snage i sidješ u dubine svog srca. Jer svaka se molitva čuje samo ako je iskrena i od srca.

Monah podvižnik se molio u svojoj keliji. Napadali su ga sa svih strana nečastivi, on bi nastavio i dalje da se moli mirno a oni ne bi odstupali, Spalili su sve sto je imao u keliji, ali on je nastavio da se moli. Na kraju se zapalila asura na kojoj je klečao a nečastivi su počeli da ga vuku napolje.
Tada je on zavapio iz sveg srca : " Gospode, pomiluj! " - i nečastivi su iščezli.
Tada je monah upitao : " Gospode, gde si ti bio do sada?"
"Ja sam bio tu pored tebe " odgovori Gospod.
"Zašto mi onda nisi pomagao?"
"Zato sto me nisi zvao.. Ti si samo izgovarao molitvu. Onog trenutka kada si zavapio od srca, Ja sam ti odmah pomogao "

CONVERSATION